U nekoliko kongresnih izbornih trka u Sjedinjenim Državama milioni dolara iz kompanija i fondova povezanih s industrijom veštačke inteligencije slili su se u kampanje kandidata, ali ne zato što dele istu ideologiju, već isti pogled na to kako bi AI trebalo da bude regulisana. Ova dešavanja mogla bi da označe početak jedne nove političke ere. U pojedinim okruzima super PAC-ovi povezani sa OpenAI-jem, Anthropicom i vodećim investitorima iz Silicijumske doline potrošili su desetine miliona dolara pokušavajući da utiču na ishod izbora, piše portal Verdž.
Iako vest zvuči kao još jedna američka priča o lobiranju, ona to nije. Veštačka inteligencija više nije samo tehnološka industrija, već postaje politička infrastruktura. Pitanja ko sme da razvija najmoćnije modele, čiji podaci mogu da se koriste za njihovo treniranje, kako će biti zaštićena autorska prava ili koliko će algoritmi uticati na obrazovanje, zdravstvo i javnu upravu postala su politička, (pred)izborna pitanja.
rizik nije samo ko razvija AI, već ko, bez ozbiljne javne debate, odlučuje kako će se ona koristiti. Zato, iako američki izbori deluju daleko, ova priča može biti nagoveštaj i nekih trendova u Srbiji
Paradoks je da se u ovoj novoj političkoj areni međusobno sukobljavaju ne političari ili stranke, već AI kompanije. Jedni finansiraju kandidate koji traže strože bezbednosne standarde, drugi one koji upozoravaju da bi previše regulacije moglo da uspori inovacije. Drugim rečima, trka više nije samo za bolji model veštačke inteligencije, već za političku moć koja će odrediti pravila te igre, kaže Gardijan.
I dok se u Sjedinjenim Državama pravila za AI sve više oblikuju kroz politički uticaj tehnoloških kompanija, Evropska unija pokušava da ih definiše unapred kroz AI Act, javne konsultacije i regulatorne institucije. Srbija ostaje između ova dva modela, spajajući njihove najproblematičnije strane – nema evropske regulatorne snage, a nema ni američkih mehanizama političke kontrole i javnog nadzora.
Upravo zato rizik nije samo ko razvija AI, već ko, bez ozbiljne javne debate, odlučuje kako će se ona koristiti. Zato, iako američki izbori deluju daleko, ova priča može biti nagoveštaj i nekih trendova u Srbiji. U razvijenim demokratijama politički uticaj tehnoloških kompanija na društvene i političke procese, koliko god bio problematičan, biva preispitivan kroz izbore, parlament, javne rasprave, medije i institucije.
U Srbiji taj put praktično ne postoji. U sistemu kontrolisanih medija, zavisnih ili nepostojećih regulatora i ukinute javne rasprave o bilo čemu, najveća opasnost možda neće biti to što će AI kompanije finansirati političare, već što će političari birati tehnologije bez ozbiljne javne kontrole. Algoritmi za nadzor, sistemi za analizu podataka, biometrija, automatizovano odlučivanje ili generativna veštačka inteligencija mogli bi da se uvode kroz državne projekte bez ozbiljne stručne debate i bez medija koji bi postavljali neprijatna pitanja.
U sistemu kontrolisanih medija, zavisnih ili nepostojećih regulatora i ukinute javne rasprave o bilo čemu, najveća opasnost možda neće biti to što će AI kompanije finansirati političare, već što će političari birati tehnologije bez ozbiljne javne kontrole
Zato suština vesti iz Amerike nije da je AI ušla u politiku, jer se to, na ovaj ili onaj način, već očekivalo. Prava vest je da se borba za vlast više ne vodi samo oko tokova novca, velikih ulaganja ili spoljne politike. Sve više će se voditi oko toga ko kontroliše algoritme koji oblikuju naše informacije, naše odluke i, na kraju, našu predstavu o stvarnosti.
Ako su nafta, televizija ili društvene mreže obeležile prethodne političke epohe, AI bi mogla da postane infrastruktura naredne. Neće zameniti političare (bar ne za sada), ali će sve više određivati prostor u kome se političke odluke donose i izbori dobijaju. Prvi put ne raspravljamo samo o tome kako politika utiče na razvoj tehnologije, već kako razvoj tehnologije menja samu prirodu politike. To je suštinska promena: AI više nije samo predmet političkih odluka, već jedan od ključnih činilaca političke moći.
